Uticaj „Tvitera” na minimalnu cenu rada

Four confident engineers discussing a plan

Večita borba radnika i poslodavaca o tome koliko treba da iznosi minimalna cena rada preselila se ovih dana i na društvene mreže.

Okidač za burnu raspravu dao je Uroš Momirović, generalni direktor kompanije „Mona”, sin Nade i Đorđa Momirovića.

Samo nekoliko dana pošto su premijer Aleksandar Vučić i ministar rada Aleksandar Vulin najavili povećanje minimalca, koji sada iznosi 130 dinara po satu, Momirović je na „Tviteru” predložio njegovo smanjenje.

„Minimalac treba spustiti i ne dirati dok se nezaposlenost ne spusti ispod 10 odsto”, napisao je Momirović, posle čega je usledila oštra reakcija tviteraša koji su ga nazvali tatinim sinom i pametnjakovićem.

Momirović se vodio čisto ekonomskom argumentacijom – rad je roba kao i svaka druga i jasna je veza između nezaposlenosti i minimalca. „Kad raste jedno, raste i drugo”, tvrdio je Momirović.

„Super. Odrekni se ti svoje plate preko minimalne, pa doprinesi zajednici. Ili misliš da tvoj rad treba da bude plaćen”, odgovorila mu je izvesna Branka Vuković.

„A da svi radimo džabe, da niko ne bude nezaposlen, a mi najbolja zemlja na mlečnom putu”, zamerali su Momiroviću u čiju je odbranu vrlo brzo stao njegov brat Tomislav, generalni direktor „Moma hotela”.

 

Profitirali, a nisu podigli plate radnicima
Prema podacima Agencije za privredne registre (APR), srpska privreda je 2016. godine ostvarila neto dobit od 229,3 milijarde dinara, što je tri puta više nego prethodne godine. Zašto se taj profit koji su ostvarili poslodavci ne vidi u radničkim novčanicima?
„Plate ne bi trebalo da prate rast profita, već rast produktivnosti, koja je porasla za svega nekoliko procenata. Sa rastom profita trebalo bi usko da bude povezan rast investicija”, zaključuje profesor Milojko Arsić.

Ova virtuelna rasparava, iako laička, ne razlikuje se mnogo od razgovora koji se vode na Socijalno-ekonomskom savetu, tripartitnom telu, u kome do jeseni, predstavnici sindikata, poslodavaca i države treba da odluče da li će i za koliko biti povećan minimalac koji trenutno iznosi 22.360 dinara mesečno. Gotovo identičnu raspravu na istu temu su u redakciji „Politike” u aprilu 2011. godine vodili Ljubisav Orbović, predsednik Saveza samostalnih sindikata Srbije (SSSS) i Nebojša Atanacković, predsednik Unije poslodavaca.

„Slažem se da je minimalna cena rada niska u odnosu na potrošačku korpu. Ali, kako tu korpu mogu da kupe oni koji su nezaposleni. Ako je posledica određenih mera velika briga za one koji rade, onda to često može da prouzrokuje zatvaranje radnih mesta i sve više onih koji ne rade”, rekao je Atanacković u trenutku kada su sa vladom Mirka Cvetkovića pregovarali o povećanju minimalca.

Pitam se da li je bolje da oni ostanu bez posla ili da nastave da rade za nižu platu, dodao je Atanacković.

„Da nećete možda da rade i bez plate? Besplatno. Možda i da vam doplate. Kako imaš obraza da govoriš o nekim velikim platama u ovoj zemlji uopšte? Znaš li da nam je prosečna zarada najniža na Balkanu. To stvarno vređa inteligenciju”, oštro je uzvratio Orbović.

Slične argumente možemo da čujemo i danas. Rasprava o minimalcu preselila se juče sa laičkog na stručni nivo. Tako je Slaviša Tasić, profesor na fakultetu Meri u SAD na sajtu „Tržišno rešenje” tim povodom napisao blog.

„Ekonomska teorija nedvosmisleno pokazuje da veća zakonska minimalna plata mora povećati nezaposlenost”, piše Tasić. „To se uči u udžbenicima ekonomije, ali ne morate imati taj pristup i crtati grafikone ponude i tražnje da biste videli efekat minimalne plate”, dodaje.

„Jednostavno, ako se bilo kakvom proizvodu propisom odredi minimalna cena, cena silom zakona podigne iznad tržišne, ostaće neprodati viškovi tog proizvoda. Manje ljudi će to kupovati. Isto važi i na tržištu rada. Kada bi se minimalna plata povećala na 1.000 evra mesečno i to striktno sprovodilo, nema nikakve dileme da bi došlo do masovnih otpuštanja, gašenja radnih mesta i gašenja celih firmi”, tvrdi Tasić.

Sa druge strane, Milojko Arsić, profesor Ekonomskog fakulteta, kaže da bi to bilo tako da je tržište rada savršeno konkurentno.

„Mnogo je manje poslodavaca nego radnika. To poslodavcima daje veću pregovaračku snagu. Zato su u boljoj poziciji od radnika i zato minimalac kao kategorija postoji u svim razvijenim evropskim zemljama. Kako bi se štitila prava radnika i kako se radna snaga ne bi izrabljivala. Dakle, Uroš Momirović nije u pravu. Ali, nisu u pravu ni oni koji traže povećanje minimalca od 50 odsto. Rast minimalne cene rada treba da prati rast produktivnosti i inflacije”, kaže Arsić.

Da tržište rada ne može da se opiše jednostavnim dijagramom na kome su samo ponuda i tražnja, pisao je i britanski „Gardijan”. Poslodavci na tržištu rada imaju moć i skloni su tome da radnike plate manje nego što vrede. „Gardijan” se poziva i na nekoliko praktičnih istorijskih primera kada povećanje minimalca nije uticalo na povećanje nezaposlenosti.

Slični članci

Leave a Comment

12 − five =