1. Redakcija SUS: Lična karta predstavite se u par recenica:
Lidija Manfredi: Lidija Manfredi, rođena u Zemunu 24. avgusta 1969. godine. Majka sam jednog sina od 28 godina i baka dvoje unučadi. Živela sam u Švedskoj skoro 49 godina. Otišla sam sa svojima roditeljima za Stockholm gde su mi već baba i deda bili od 1965. godine, u februaru 1970. Po zanimanju sam ekonomista.
2. Redakcija SUS: Švedska je za neke ljude simbol za demokratiju, za zemlju socijalne pravde i san snova za život, ali u Vašoj knjizi nije bas tako. Recite nam razlog zašto ste napisali knjigu, šta je Vaš cilj i kome je knjiga namenjena?
Lidija Manfredi: Švedska je bila jedna zemlja socijalne pravde i zemlja snova za život dok je Olof Palme bio na vlasti i dok je bio živ, po mom mišljenju. Potom je rasla korupcija u svim sferama i strukturama društva. Jedna zemlja u kojoj se plaća 30% poreza na svoju platu ili na svoju penziju, ne može se reći da je išta džabe, niti zdrastveno, niti škola, mada se ne kupuju knjige deci za školu, ali sve je to uračunato u porez. Moj deda i svi ti koji su se naselili u Švedskoj 60-tih iz različitih zemalja, Italijani, Grci, Turci i Jugosloveni, oni su izgradili Švedsku. Sada je zemlja snova za emigrante koji dobijaju sve đžabe, dobijaju stanove na ugovor, imaju prava na sve beneficije, da uče švedski jezik i da im se to plaća, imaju pravo na novac za nameštaj, dečji dodatak, itd. To nije bilo u vreme mog dede, nego si odmah išao u fabriku iako ne znaš njihov jezik da govoriš, a posle fabrike išli su skoro svi da čiste naveče dodatno kancelarije ili čak i klozete. Moja knjiga ne govori prvenstveno o tome, već o švedskom pravosuđu, njihovim zakonima, mada se provlači i način života u toj zemlji koji oslikavam. Da jedna takva moderna zemlja ima jedno nesigurno pravosuđe za svakog pojedinca, da samo na indicije može da te optuži i da te stavi u zatvor čak i doživotno, a da ne treba tehnički dokaz uopšte… To se meni desilo i poznajem mnogo ljudi koji su sedeli na robiji ni krivi ni dužni.
Cilj moje knjige je da bar malo pomognem i da se udružim sa svima ostalima koji pišu knjige u Švedskoj baš na ove teme. Tamo nije lako doći do Apelacionog suda, to je skoro neizvodljivo, jer ti treba novi dokaz, te je mnogim ljudima život nepravedno upropašten. Borim se već sedam godina da sakupim novac da bih platila advokata, isto tako moram da platim i privatnog detektiva koji će da mi pronađe novi dokaz za Apelacioni sud, ali ovde dolazimo do nečega što ja ne razumem ni dan danas, ja sam osuđena bez ikakvog tehničkog dokaza, samo na indicije. Čak su našli tuđe otiske na ta tri pisma koja su poslata da bi zapretili javnom tuzitelju, državnom tužitelju i firmi koja drži stanove na ugovor, njihovom direktoru, a ne moje otiske. Znači ne postoji tehnički dokaz prema meni, kako ja sada da nađem novi dokaz za Apelacioni sud, kada ne postoji ni stari dokaz da sam ja kriva za ta određena grozna napisana pisma? Gde ima tu logike??! Švedska mora da olakša ljudima i da promeni zakon, da ne može da osuđuje narod bez tehničkog dokaza. U isto vreme moramo da se borimo da bude lakše doći do Apelacionog suda, a ne kako je to sada, skoro ”mission impossible ”
Koliko jadnih muskaraca su odsedeli zatvorske kazne radi ”silovanja ” koje uopšte nisu počinili, a kada izađu iz zatvora, obeleženi su da su siledžije do kraja života, na svakom papiru im piše da su siledžije, a uopšte nisu. Znači ne radi se samo o tome da ćeš otići na robiju, odležati kaznu, ako nije doživotna je najmanji problem, nego šta te čeka kada si pušten iz zatvora? Koji zivot imaš onda? Da li možes da nađes stan? Posao? Da li imaš svoju familju i drugove oko sebe još uvek? Da li ti država pruža neku pomoć? Ne, ništa, nego parola snađi se, mnogi ljudi i nemaju nikakav drugi izbor na kraju nego da se baš počnu baviti kriminalom da bi preživeli, ovo su sve posledice jednog skroz ludog zakona, u jednoj zemlji što jos uvek ljudi misle da je kao što je bila pre 25-30 godina. Zaista nije tako i taj koji misli da je Švedska demokratija i da je za ljudska prava, nije to ta Švedska više. Niti će ta vremena ikada više doći, ja mislim da Švedska ima najveći kriminal u Evropskoj uniji, svaki dan se puca negde u Švedskoj i sve će biti gore i gore.
Da se vratimo na demokratiju, novinari ne smeju da pišu šta hoće, jer se boje, ja sam pokušala već šest godina da moj slučaj izađe u medijima, ali niko neće da napiše ni jednu rečenicu oko mog slučaja. Isto tako sad kad tražim advokata za Apelacioni sud, neće ni jedan advokat da uzme moj slučaj, iako hoću da platim, gde je tu demokratija? I da napomenem da Švedska ima jako loše zakone i što se tiče psihijatrije, pa svi koji imaju neke dijagnoze a ima gomila pravih psihopata, koji se šetaju po ulicama i opasni su po život, ali zakon ih štiti, i samo ako hoće da izvrše samoubistvo,oni će ih zadržati na psihijatriji, ako hoće drugog da povrede, to nema nikakve veze već će ih pustiti kući. Nema demokratije u Švedskoj već odavno, ako uporedimo sa Fincima na primer, koji idu ako im se nesto ne sviđa i demonstriraju protiv Vlade, to se u Švedskoj može videti samo za 1. maj svake godine.
Posle 49 godina u toj zemlji, a sada sam u Srbiji već godinu dana, sve manje i manje imam osećaj prema tamošnjem životu, kao da nikada nisam ni živela tamo. Ne kažem da je ovde bolje ili gore, jer zaista ne znam to, samo znam da se podrazumeva da Srbija nije nikada bila država snova, ali u stvari po meni i jeste. Korupcije ima svugde u svetu, ali kada ti u zakonu piše da mora da postoji tehnički dokaz da bi nekoga osudio, to je onda dobro, ali tako nažalost nije u Švedskoj, nego mnogi ljudi koji nemaju posla sa Švedskim pravosuđem misle da ne mogu da te osude bez dokaza, a poznajem ljude koji su osuđeni na doživotu robiju nevini.
3. Redakcija SUS: Šta je glavni sadržaj knjige ” Švedski san ”?
Lidija Manfredi: Okosnica priče je da u Švedskoj nema nikave pravne sigurnosti za pojedinca, i korupcija koja vlada po sudovima, u policiji i u javnom tužilaštvu, znači u svim sferama pravne strukture. Ovo je moja autobiografija, tako da se ovo meni desilo, ali kao što sam rekla , ima nas dosta koji smo osuđeni nevini, a nema ništa gore nego da te zaključaju nevinog. Time su mi ceo moj život uništili iz korena, sve što sam imala, posao, stan, porodicu, jednostavno sve su mi oteli i borim se još uvek, i bacam svoje vreme već sedam godina da isteram pravdu na videlo što se tiče mog slučaja. U isto vreme je za sada jedino što mogu da uradim, pisanje istine kroz knjige koje ostavljam u nasledstvo svojoj deci i njihovoj deci, da verujem, da moja unuka neće misliti da je njena baka bila kriminalac, jer nikada nisam to u životu bila.
4. Redakcija SUS : Koliko ljudi mogu kad pročitaju knjigu ” Švedski san ” da shvate da život u Švedskoj nije idealan i da li može Vaša priča da im pomogne da budu spremni za život u ovoj zemlji?
Lidija Manfredi: Sve zavisi ko je čita i zašto hoće da se presele i da žive u Švedskoj? Ima naroda koji hoće stvarno da žive tamo i da se uklope u švedski sistem, da brzo nauče jezik i da prate šta se dešava u zemlji preko medija i preko novina i TV, oni će se sigurno malo udubiti u švedske zakone kada budu pročitali moju knjigu, ja se nadam. Postoji druga grupa koja hoće samo da dođe do neke zemlje u EU da bi zaradili što više para, ta grupa nema vremena niti da prati švedske medije niti ih takve stvari interesuju, sve dok god nedaj bože možda njih zadesi nešto sa zakonom, e onda će početi možda da se angažuju oko svog slučaja. Ovo što se meni desilo, može znači svakom da se desi, nisam ja izuzetak, i kao sto sam rekla ima mnogo Šveđana koji su nevino zaključani.
Ja nisam birala da zivim u Švedskoj, nego su me odneli roditelji još dok sam bila u kolevci, ali kada bih mogla da biram , ne bih nikada birala tu državu, ne radi ovoga što mi se desilo, nego radi klime koja je hladna, i radi ljudi koji žive tamo, hladni, mnogo ima ljudi sa dijagnozama, ima mnogo pedofilije, incesta, to je jedna nacija koja je zavidljiva i ljubomorna iako imaju sve, oni imaju jednu reč za to a to je ”Jantelagen” znači otprilike:
The ten rules state:
1. You’re not to think you are anything special.
2. You’re not to think you are as good as we are.
3. You’re not to think you are smarter than we are.
4. You’re not to imagine yourself better than we are.
5. You’re not to think you know more than we do.
6. You’re not to think you are more important than we are.
7. You’re not to think you are good at anything.
8. You’re not to laugh at us.
9. You’re not to think anyone cares about you.
10. You’re not to think you can teach us anything.
5. Redakcija SUS: Recite nam kada planirate da napišete nastavak knjige ” Švedski san ” i ukratko šta će biti glavni sadržaj?
Lidija Manfredi: Druga knjiga, to jeste nastavak prve, koji će se zvati ” Švedski san de luxe ”. U toku je pisanje već i negde polovinom jula najkasnije bi trebalo da bude gotova. Glavni sadržaj je nastavak naravno, ali u toj knjizi se opisuje ta korupcija na jedan malo drugačiji način. Takođe je autobiografska priča, tu imamo mog, sada bivšeg muža i još nekoliko likova, koji su teško okoreli kriminalci, i državni sistem, to jest policija, tajna policija, javni tužitelji to znaju, i prave sa njima dogovore da ”ocinkare” ljude koji nisu za igranje uopšte, da bi izvukli sami sebe da ih ne uhapse. Tu opet ja stradam, jer mene iskorišćavaju i policija i tužitelji, da ja budem fasada, da se njihovi identiteti ne otkriju, ja bivam opet osuđena nevina, dobijam godinu dana robije. Posle ja izlazim iz zatvora, posle par nedelja počinju opet… Policija mi kuca na vrata jedno jutro, da me uhapse opet, ali ja ovaj put ne otvaram vrata. Kada su oni otišli, ja sam samo uzela svoju tašnu i pobegla, i posle dva dana sam već stigla u Beograd. Oni su mi naknadno zatim stavili evropsku poternicu skoro godinu dana za navodnu klevetu, umešana je i Linda (lik iz prve knjige) sada sa mojim bivšim mužem. Policija znači proganja jednu beskućnicu od 50 godina, a drži teške kriminalce o leđima. Ova druga knjiga je više psiho drama i triler nego prva. Govori puno o švedskom zdravstveno – psihijatrijskom sistemu gde se zdravi drže po zatvorima, a psihopate se šetaju po ulicama i mogu da rade šta god hoće sa ljudskim životima.
6. Redakcija SUS: Recite nam na kojim sve jezicima imate knjigu i kako mogu naši čitaoci da online poruče knjigu? Da li možete da potpišete knjigu našim čitaocima?
Lidija Manfredi: Za sada je samo na srpskom jeziku, ali planiram kad bude i drugi deo gotov da ih prevedem i na engleski i na švedski jezik. Čitaoci mogu da knjigu kupe u Delfi knjižarama ili preko njihovog sajta, ali ona nema posvete. Može da se kupi online preko moje web stranice www.lidijamanfredi.com i biće naravno uvek sa posvetom, a može i preko Facebook stranice Švedski san da se naruči knjiga i onda će naravno biti sa posvetom.
7. Redakcija SUS: Šta bi preporučili mlađim generacijama?
Lidija Manfredi: Zavisi na koje mislite, ti koji žive već u Švedskoj, njima bih preporučila, izučite školu ili zanat gde možete svuda u Evropi da radite sa time, i čim završite, pičite iz te zemlje, u neku gde je sistem sigurniji, i gde su ljudi toplijeg duha i gde je klima toplija.
Sličnu stvar bih preporučilia i mlađima u Srbiji, ako ciljaju da rade i žive negde u EU, ali nikako Švedska, rađe Danska ili Norveška, gde je mnogo bolji standard. Za manje od 100 godina neće više biti čistog Šveđanina, svi su se izmešali jedno sa drugim, i nemojte da zaboravite da su oni samo pre 150 godina bili siromašni, radili na selu, i sami emigrirali za SAD, jer nisu imali šta da jedu, samo su sadili krompir. Kada smo mi, ostatak Evrope jeli sa viljuškom i nožem Šveđani nisu znali šta je to, nego su jeli prstima, a sada uz pomoć mog dede i koliko još takvih kao moj deda, su bogata, industrijska zemlja, ali sigurno ne trebaju da zahvale svojim Švedanima za to nego strancima koji su dolazili 50 i 60 -tih godina da rade kod njih , jer nisu imali radnu snagu.
