Redakcija SUS-a: Lična karta Gordane Bekčić?
Profesorka književnosti sa doktoratom iz američkih studija, Gordana Bekčić u impresivnu radnu biografiju upisala je rad u Međunarodnom crvenom krstu, Kancelariji za saradnju s civilnim društvom, vlasnica je konsultantske agencije i nevladine organizacije posvećene razvoju i negovanju kulturne diplomatije. Spisak organizacija koje je vodila kroz PR Scile i Haribde prilično je impresivan, a o svom iskustvu i načinu na koji prenosi znanje govori bez dlake na jeziku
Redakcija SUS-a: Koliko je bitna strateška komunikacija za poslovanje?
Svaka ozbiljna institucija, kompanija i organizacija svoju komunikaciju planira strateški. To znači planiranje komunikacije i PR-a u odnosu na šire postavljene poslovne ciljeve, uzimanje u obzir svih ciljnih javnosti s kojima se komunicira, predviđanje potencijalnih prepreka i rizika, jasno definisanje ključnih poruka, planiranje događaja i kreiranje plana aktivnosti tokom posmatranog perioda.
Strategija komunikacije je dokument koji svakom pravnom licu, bilo da je ministarstvo, kompanija ili organizacija civilnog društva u velikoj meri olakšava rad u oblasti komunikacija – kako prema medijima i građanima na planu informisanja i medijskih kampanja na primer, tako i prema svim javnostima koje su važne za poslovanje.
Komunikacija je danas jedna od osnovnih pretpostavki poslovnog uspeha i zato se ne sme olako shvatiti. I da, komunikacija se ne sme izjednačavati sa slanjem saopštenja i odnosima s medijima. To je samo vrh ledenog brega. Za poslovanje je mnogo važnija interna komunikacija, od koje zavisi unutrašnja dinamika kompanije, kvalitet timskog rada, razumevanje poslovnih ciljeva od strane svih zaposlenih i jasna vizija kuda se ide. Klasičan PR i vidljivost u medijima imaju težinu samo ako je ovo prvo na određenom nivou kvaliteta.
Redakcija SUS-a: Koliko je bitna komunikacija u javnoj upravi u kojoj ste radili kao državni službenik Vlade Srbije?
Od ogromnog je značaja. Mišljenja sam, a to sam više puta izjavila, da je celokupan rad javnog sektora, od republičkog do lokalnog niova, zapravo u najvećem stepenu komunikаcija. Izrada akata, zakonskih predloga, njihovo donošenje, primena i praćenje primene, definisanje i donošenje javnih politika – sve su to poslovni procesi unutar državnog aparata koji nisu ništa drugo do kontinuirana komunikacija. To je istovremeno proces interne i eksterne komunikacije na više nivoa, vertikalno kroz pojedinačni organ, horizontalno kroz razna ministarstva, organizacije, ustanove.
PR i odnosi sa medijima samo su kap u moru koje javnost možda najviše vidi. Unutrašnja, interna komunikacija na različitim nivoima jeste kičma sistema svakog državnog aparata. U svakoj zemlji, bez razlike.
Čudno će zvučati, ali volim da radim s institucijama administracije. Kada savladate pravila i procedure javnog sektora, uz sva ograničenja koja zahteva ta vrsta posla, i pristupite poslu državnog službenika kao profesionalac, otkrijete poseban sistem vrednosti koji se u vama razvija kada radite kao službenik svoje države. Ta vrednost nema nikakve veze s političkom strukturom pojedinačnih administracija već sa odgovornošću prema državi i njenim građanima za koje radite. I to vam ostaje „u krvi“ i kada odete iz džravne uprave.
Redakcija SUS-a: Da li je budućnost Srbije u turizmu , pogotovo u vinskom turizmu? Da li tu nedostaje digitalna komunikacija, pogotovo u izradi vinske rute Srbije?
Smatram da Srbija treba strateški da razvija seoski, vinski i aktivni turizam, pošto za sve to ima resurse: od prirode, preko seoskih domaćina koji hoće da rade i razvijaju biznis, do vinske industrije koja je u usponu. Ukoliko postoji podrška države kroz podsticaje u okviru IPARD-a i ostalih fondova za razvoj agrara i turizma, biće novca i za promociju, PR i digitalne platforme u ovim sektorima.
Postoji mnogo inicijativa u oblasti vinske industrije i značajan broj ozbiljnih kompanija, tako da se ne može reći da nema kvlaitetne komunikacije u toj oblasti. Nema je dovoljno i, rekla bih, nema još uvek inicijative za integrisanom komunikacijom vinskih regija ili celokupne vinske industrije Srbije. Mi smo, i pored kvaliteta, mali proizvođač u odnosu na velike vinske nacije, tako da bi sinergična komunikacija i integracija PR-a naših vinarija mogla da bude mudar način za dodatno promovisanje srspkih vina, time i Srbije kao vinske destinacije, vinskog turizma, kao i celokupne srpske kulture kao turističkog potencijala.
Redakcija SUS-a: Šta bi ste nam preporučili iz kulturne i diplomatske komunikacije? Koliko je ona Važna za Srbiju , njene prednosti i mane u ovom trenutku?
Interkulturalna komunikacija je veština koja se razvija kroz želju da se razumeju drugi, oni koji dolaze iz drugih kultura, nacija i zajednica. Nekada ekskluzivitet visoke diplomatije, danas je to veština potrebna svakom profesionalcu koji sarađuje s timovima sastavljenim od ljudi iz raznih krajeva sveta. Osetljivost na razlike i njihovo poštovanje, razvijanje senzibiliteta za drugačije, uz poštovanje svog identiteta jesu preduslovi dugoročne saradnje s međunarodnim partnerima.
Srbija je zemlja multikulturalnosti u praksi – sama činjenica koliko nacionalnih manjina imamo i kako su one tretirane od strane države i građana, ne samo danas, već i kroz istorijsku perspektivu, govori u prilog stavu da je Srbija po tom pitanju otvoreno društvo. Da ne govorimo o činjenici da skoro svaki građanin Srbije koji živi u gradu i svi mladi u ruralnim sredinama govore engleski. To pokazuje da ovde postoji otvorenost i spremnost da se prihvati drugo i drugačije.
Redakcija SUS-a: Koje bi ste treninge i obuke preporučili našim čitaocima i kako mogu da Vas kontaktiraju?
Svakako treninge iz krizne komunikacije i javnog nastupa. Kada se dogodi problem u poslovanju koji mora da se saopšti određenoj ciljnoj grupi očuvanje ugleda kompanije ili institucije zavisi upravo od komunikacije. Poslovna kultura u našem regionu, ne govorim samo o Srbiji, kao i ukupan društveno-politički mentalitet uglavnom ne uzima za ozbiljno komunikaciju i odnose s javnošću. To se naročito vidi u situacijama krize. Često smo kao građani i klijenti svedoci da se ćuti, spinuje ili se „nema komentara“ na određene situacije. I to nema veze sa pojedinačnim administracijama i političkim sturkturama već sa našim širim kulturološkim kontekstom koji dugoročno i dubinski neguje kulturu neprihvatanja odgovornosti.
Javni nastup takođe je nešto što svako od nas makar jednom u životu mora da iskusi, makar to bilo polaganje završnog ispita u nekoj školi. Stres koji izaziva govor pred publikom u psihologiji je prepoznat kao jedan od najvećih. Naravno, nema svako dar za javni nastup ali tvrdim da svako može da dostigne solidan nivo veštine koja mu može pomoći u brojnim životnim situacijama.
Zainteresovani za moje treninge mogu da me kontaktiraju preko sajta Security Communications putem mejla
gordana.bekcic@securitycommunications.rs i office@securitycommunications.rs
Redakcija SUS-a: Šta bi ste preporučili mladim generacijama?
Kada govorimo o struci, ovo je pitanje s kojim se svakodnevno susrećemo. Mladi unose energiju i polet u svaki tim, drugačiju perspektivu i veću osetljivost za trendove u komunikacijama. Daleko su veštiji u oblasti digitalne komunikacije jer je to njihovo prirodno okruženje. Ono što, međutim, nemaju ili makar ne u dovoljnoj meri jeste iskustvo i, na žalost, vrlo često dubinsko i multidisciplinarno znanje.
Današnji sistem obrazovanja je takav da su znanja površna, a tehnologija pruža lažno uverenje da znate mnogo. A to najčešće nije slučaj. Kanali komunikacije jesu to što im ime kaže – kanali, dakle alatke, oruđe. Ono što je ključno jeste sadžaj, priča, narativ, storiteling ili što bi novinari rekli „meso“. A to se u ovom poslu ne može imati bez obrazovanja. A obrazovanje dolazi pre svega kroz čitanje – od dnevnih novinskih tekstova do ozbiljne književnosti i stručne literature.
I radna etika – zaljubljeni u sopstveni odraz Instagram ogledala, mlade kolege ne shvataju da u poslu moraš da pokažeš znanje, ali i zainteresovanost za druge, saradljivost, i tačnost. Lični problemi ne iznose se na sastanku, a izgovori tipa „ne mogu sad jer moram da jedem“ trebalo je da se prevaziđu u vrtiću.
