U NASTAVKU PROČITAJTE VEOMA INTERESANTNU I DIRLJIVU PRIČU O VUKU I NJEGOVOM VLASNIKU KOJA VAS ZASIGURNO NEĆE OSTAVITI RAVNODUŠNIM.
Ne sudi prerano, nije sve uvijek onako kako izgleda
Gospodina starog oko 70 godina, koji se veliki deo svog života bavi ovčarstvom, država reši da ga nagradi penzijom koja će mu obezbediti lakši život.
Novinar ga je tim povodom zamolio da ispriča malo o sebi, i o nekom zanimljivom događaju koji nikada u životu neće zaboraviti.
Djed započe: „ Kada sam imao 20 godina, šetajući kroz šumu naišao sam na malog psa i usvojio ga. Kako je vreme prolazilo pas je rastao, a komšije i poznanici su mi počeli govoriti kako pas sve više liči na vuka, a malo kasnije upozorili su me kako je to zapravo vuk, a ne pas. Govorili su mi kako bi trebalo da ga bacim, a ja nikako nisam želio jer mi je bio veoma veran, nismo se razdvajali i imali smo mnogo lepih trenutaka zajedno.
Godine su prolazile, a nas dvoje smo se i dalje odlično slagali, bio je veoma dobar i nikome nikada nije naudio.
Jednog dana sam se osjećao umorno i malo ranije otišao na spavanje, ali se odjednom čula glasna buka, kao cviljenje i režanje. Dok sam izašao napolje prestalo je, sve je utihnulo. Ugledao sam moje stado mrtvo, poklano, a vuk je stajao pored sav u krvi i gledao me pravo u oči.
Veoma besan utrčao sam u kuću, uzeo pušku i ubio ga bez razmišljanja. Nisam znao u tom trenutku šta da radim sa tolikim ovcama, pa sam zvao komšije da ih nose dok se meso nije pokvarilo.
Dok smo sklanjali ovce, ugledali smo tri mrtva vuka među njima. I tek tada sam shvatio šta sam uradio.“
Djed u suzama završava svoju priču sa veoma snažnom porukom.
