Hipohondar je osoba koja previše brine za svoje zdravstveno stanje. Ali postavlja se pitanje šta je to previše, jer nismo svi isti, niti smo bolovali od identičnih bolesti, imamo različit prag tolerancije na bol i hteli mi to da priznamo ili ne, ne rade svi lekari svoj posao savesno.
Svi mi u okruženju imamo nekoga za koga verujemo da preteruje kada opisuje svoje simptome prehlade i trči kod lekara čim ga grlo malo zaboli. Neko vreme imamo razumevanja za ove osobe, pokušavamo da im pomognemo, ali neretko se završi tako što ih više ne shvatamo ozbiljno. Zbog nerazumevanja okoline, kod njih se mogu razviti i simptomi depresije.
Kako je bilo pre korone
Osoba koju imam na umu dok pišem ovaj tekst je celog života pazila da ruke opere odmah po ulasku u kuću. Pranje ruku pre jela je izgledalo kao priprema hirurga za operaciju, a ukoliko ste hteli da uđete u njen stan morali ste se izuti na otiraču, pre samog ulaska u stan.
Klima u stanu se uključuje samo kada ona nije u prostoriji. Klima u kolima se uključuje samo ako baš mora, jer kola se uvek parkiraju u hladu pa će i blago spušten prozor pomoći (naravno to je suvozačev prozor 🙂 ). Kada se prehladi meri telesnu temperaturu na svakih pola sata za svaki slučaj, pije čaj od lipe i nosi šal oko vrata (iako je temperatura u stanu 30°C+).
Tokom prve godine korone
I da nije bilo nametnuto da se ne izlazi iz kuće, ona bi svakako izbegavala izlaske. Najviše što smo mogli da uradimo za nju je da joj donesemo namirnice kad već idemo u kupovinu. Ona će sigurno oprati hranu pre nego što ih odloži u frižider ili ostavu. Kada izlazi iz kuće nosi na rukama bar tri para rukavica (nakon što dodirne par stvari skida prvi par i baca, za svaki slučaj) i N95 masku. Po ulasku u kuću malo se naprska alkoholom za svaki slučaj, pa onda pere ruke. Da se razumemo, svi smo nosili masku i pridržavali se mera, ali ona je to podigna na novi nivo.
Nakon nekog vremena u razgovoru sa njom primećujem ravnodušnost i pesimizam u komunikaciji sa njom, a ona sama se žali da ne može da održi san i da se zbog toga oseća jako iscrpljeno. Polako počinjem da se brinem za nju jer sve što opisuje podpada pod simptome depresije. Ipak, ona ne želi kod doktora, jer se plaši da se u domu zdravlja ne zarazi nečim.
Sadašnjica sa koronom
Iako je većina osoba rešila da odbaci maske, a neki oprezniji ih nose još samo na mestima gde dolaze u kontakt sa većim brojem ljudi, ona i dalje iz stana izlazi samo sa maskom i rukavicama. U međuvremenu je pristala da ode do lekara, jer su joj se pojavili bolovi u stomaku. Problem je što par lekara daje oprečne dijagnoze. Jedan smatra da su to nervozna creva, ali terapija ne daje rezultat. Drugi tvrdi da je u pitanju želudačna kila, ali gastroskopija ne podržava taj nalaz. Treći smatra da je bol umišljen i prepisuje lekove za smirenje. Neurolog i neuropsihijatar kažu da je osoba nema mentalnih problema, ne umišlja stvari i nema simptoma depresije. Dijagnoze nema, problem se nastavlja, a ona se sve više povlači u sebe. Napolje ne želi jer smatra da joj je imunitet slab, a broj zaraženih koronom opet raste.
Priznajem da mi postaje teško da iznova i iznova slušam o njenim zdravstvenim problemima, ali se ipak plašim da je ostavim samu sa tim problemima, pa makar oni bili i umišljeni.
