Izvor:https://www.pexels.com/photo/crop-unrecognizable-man-reading-book-at-table-5472309/
Alt text: Citanje knjige
Balkan i Srbija u središtu Balkana oduvek su bili ne samo raskrsnica, već neretko i „kuća nasred druma“, kako bi to slikovito ispevao Vasko Popa. Naše područje je još od najstarijih vremena svedok brojnih prijatnih i neprijatnih dešavanja, pa se s razlogom nazivalo buretom baruta.
Malo posle Drugog svetskog rata u Beogradu se ukazala šansa da priče možda dobiju neku novu dimenziju, i to na klasičan, boemski način – u restoranima.
I to ne bilo kakvoj, već restoranu „Klub književnika“. Nekada turska, a onda i francuska ambasada, 1946. postala je oaza književnika i umetnika. U početku osnovan od strane „Udruženja književnika Srbije“, ovaj lokal, smešten u Francuskoj ulici, oslanjao se na proverenu klijentelu koja je pripadala Udruženju, ali je kasnije postao dostupan i za ostale goste. Ovo je bio restoran društvene ishrane za pisce, gde se po povlašćenim cenama hranila ondašnja intelektualna elita Beograda, ali i cele države.
Izvor:https://www.pexels.com/photo/a-man-removing-a-paper-on-a-vintage-typewriter-9572728/
Alt text: Pisaca masina
Najznačajnija imena srpske literature 20. veka prodefilovala su ovim, sada već kultnim objektom. Nije mogla da prođe manifestacija, dodela nagrada ili poseta velikih svetskih imena, a da se tim povodom nije svratilo u „Klub književnika“. Restoran je umeo da ugosti ljude iz raznih sfera umetnosti, ali i političare na vlasti i disidente, mangupe i diplomate. Ostali gosti u početku su bili i novinari, političari, domaća i strana elita koja je gostovala u našoj zemlji. Priča govori o tome da je Ivo Andrić baš ovde dao prvu izjavu nakon primanja Nobelove nagrade, da su se Danilo Kiš i Momo Kapor najviše ovde družili, i prvi put zajedno osetili starim. Ričard Barton i Elizabet Tejlor samo se u ovom restoranu nisu svađali, barem po priči njihovih prijatelja. Od zvezda iz „zlatnog doba Holivuda“ klubom su prodefilovali i Kirk Daglas, Vivijen Li, Sofija Loren, Marlon Brando, Robert de Niro. Pored njih, svoje misli su raspredali i diskutovali o egzistencijalizmu Žan Pol Sartr i Semjuel Beket.
Olivera Katarina se ovde za jedno veče obećala i udala. Sofija Loren je tvrdila kako je ovo klub u kom se ostaje dugo, a potom mirno odlazi u san. Rokfeler je ovde među prvima ovde došao na večeru, a otišao među poslednjima. Momo Kapor ga je opisao kao „gastronomsko i književno svetilište Beograda“.
U tri podrumske sale ovog boemskog mesta mnogi književnici su znali da provedu i po cele noći. Mnoga velika pera upravo su ovde pronalazila svoje nadahnuće, u „Klubu pametnih reči“, kako su ga još nazivali. Iz poštovanja prema velikanima pisane reči, koji su ovde sedeli, svakom je namenjen poimence onaj sto za kojim je proveo najviše vremena. Na taj način, u klubu još uvek žive Andrić, Kapor, Kiš i Bogdan Tirnanić.
Ispričane priče
Posebna priča vezana je za bračni par Kapor, Ljiljanu i Moma. Po rečima supruge, prvo su se viđali tajno, kao ljubavnici, a onda i kao supružnici, a njihovoj ljubavi svedočili u Buda Blagojević i Ivo Kusalić, nekadašnji legendarni vlasnici ovog restorana. Još uvek se čuva smotuljak neplaćenih računa koje su ugostiteljske veličine oprostile književnim veličinama.
Ivo Andrić je bio poznat i po tome što je voleo da popije čaj, pravdajući se da nije radio u rudniku. Mlađi bi, po uzoru na slavnog nobelovca, naručili čaj, a onda krišom odlazili za šank, kako bi popili nešto žestoko. Sam šank je bio prepoznatljiv po tome što nije imao šipku za noge, a baš je taj momenat inspirisao Danila Kiša na zaključak da je „odsustvo šipke mnoge pisce navelo na korak u prazno“.
Glumac i šansonjer Frano Lasić, takođe nije platio svoj prvi račun, budući da je Dubrovčanin, kao i Ivo Kusalić.
„Klub književnika“ je bio jedno od onih mesta gde su gosti mogli da budu usluženi, a da ponekad i ne plate račun, po tome je bio i centar Jugoslavije. Svi su bili oduševljeni hranom i uslugom, ali i trudom vlasnika. Ustajali bi rano, išli na pijacu, kupovali najsvežiju hranu i služili je u restoranu.
Još jedan od simbola ovog mesta je čuvena peć na drva „Smederevac“. Bila je deo enterijera od osnivanja 1946. pa sve do 2008. godine, otkada je u dvorištu restorana, gde služi kao svojevrsni muzejski eksponat.
U ovom klubu se stvarala istorija i rađala najveća književna dela. Slobodoumnost, hrabre ideje, umetnost i građanski duh su, u kratkim crtama, obeležja ovog restorana.
