Za tinejdžera koji je imao u planu sportsku karijeru, i bio na pola puta da to i ostvari, život je pripremio nešto drugo. Fizičku hemiju upisao je na insistiranje majke, a indeks mu je trebao da bi dobio besplatnu markicu za prevoz. Na fakultetu je “upao” u društvo dece najistaknutijih porodica u Beogradu, koji su ga povukli ka uspehu, a onda su ga marljiv rad i malo sreće lansirali među samu elitu.
Profesor dr Dejan Ilić, svetski priznati naučnik, inovator, istaknuti privrednik i naučni savetnik nemačke države, više puta je bio proglašavan za najboljeg menadžera i inovatora u Nemačkoj. Pod njegovim vođstvom procvetala je kompanija Varta, osmislio je preko 700 patenata, a Oskara za inovacije dobio je sa tehnološkom kompanijom Ari.
Kako i sam danas kaže: „Da bi ste završili fakultet morate najpre da ga upišete“. A njemu su se onda kockice same slagale.
Kako je napustio rodno selo Selevac i bez znanja nemačkog jezika uspeo da dođe u krugove elite i postane najpoznatija i najcenjenija ličnost u Nemačkoj, šta ga je najviše oduševilo kod Stiva Džobsa i u kakvom je odnosu danas sa Angelom Merkel, profesor dr Dejan Ilić ispričao je za „Blic Biznis“.
Niste hteli da studirate a onda ste upisali jedan od najtežih fakulteta. Zašto fizička hemija?
Ja sam to upisao iz dva slučajna efekta. Prvi je što me je majka terala to da upišem, jer je njen najbolji đak tada završavao fizičku hemju i ona je bila njime oduševljena. A drugi, da bih dobio besplatnu markicu za prevoz. A pošto se tu nije polagao prijemni ispit, i upisao sam ono što je majka želela.
Studiranje me u tom trenutku nije zanimalo jer sam trenirao odbojku i zarađivao više nego mojih roditelja zajedno. Međutim, kada sam došao da overim semestar, onako u vojničkoj jakni i čizmama, sretnem jednu grupu prelepih devojaka, i tu mi se jedna dopadne i zbog nje počnem da dolazim na predavanja. U toj grupi su bile unuka Pavla Savića, zatim Rajh Tijana, ćerka najpoznatijeg advokata u to vreme u Beogradu, ćerka direktora Vinče i ćerka tadašnjeg direktora Geneksa. I tu smo se združili i postali smo nerazdvojni i prijatelji smo i dan danas. Uz njih sam polagao ispite i završio fakultet za tri i po godne.
Posle studija odlazite u Nemačku. Zašto baš u Drezden?
Tada sam napustio odbojku i rešio da idem da u Nemačku da radim doktorsku disertaciju. Kada je došla prilika na mom fakultetu, tražili su se samo dvojica, i već su bili izabrani. Međutim, jedan od njih pre samog polaska slomi nogu i mene profesor fizike sretne na hodniku u petak po podne i pita: „Da li bi ti išao“ , a voz kreće u nedelju uveče. I ja tu spontano odgovorim „Hoću“. Dok sam trenirao odbojku a i kasnije sam shvatio da ti ako se ne snađeš u inostranstvu, ako ne naprviš nešto i ako ostaneš samo prosek, tog stranca ne interesuješ uopšte. Tako da je ovo bila prilika za usavršavanje, meni je u podsvesti bila i prilika da dokažem sebi da vredim i da nema razloga da se osećam poniženo.
Odkud baterije?
Kad sam došao u Drezden na fakultet nisam govorio ni nemački, ni engleski, samo vrlo malo francuski. Istog dana na fakultetu su određivali ko će šta da radi i meni tada daju neki boks i kažu: „Ti ćeš da radiš litijum baterije“. Ja sam bio presrećan što ću to da radim, jer oni svi rade sve ono što je klasično, a nesrećen jer ništa nisam razumeo šta treba da radim. Međutim, ubrzo sam sve to savladao i napredovao i tada prvi put smišljam bateriju za pejs mejker, kojoj dajemo garanciju 10 godina, a do tada je bila dve do tri godine. I tada smo dobili patente.
Niste završili doktorat a već ste napravili „nešto veliko“ u tuđoj zemlji. Kako su na to Nemci gledali?
U to vreme sam imao novca, vozio dva automobila, kao Srbin prođeš ali uvek te prate. U jednom momentu me zovu da vodim projekat i da budem odgovoran za sve lekare pored Drezdena, a tu radi 4.500 ljudi. I ja u to vreme radim svoju disertaciju i postajem glavni za instalaciju baterije i pejs mejkera u celom tom kompleks Institutu. Međutim, ja sam želeo samo da završim i da idem dalje, jer sam tada imao razne ponude za post doktorske studije, zvali su me iz Amerike, iz Francuske i mogao sam da biram gde ću.
Studirali ste sa Angelom Merkel, postali ste bliski prijatelji. Kako je došlo do toga i da li se i danas čujete?
Da bi odbranio doktorsku disertaciju treblo je najpre da položim ML (Marksizam i Lenjinizam). I pošto sam nekoliko puta to iskritikovao, nisu mi dozvolili da prođem i poslali su me za kaznu na prevaspitavanje u Lajpcig. Tamo u laboratoriiji upoznajem dve devojke i jedna od njih bila je Angela Merkel. Ona je tamo provela 12 godina, radila je fiziku u fizičko hemijskoj laboratoriji i posle mene je doktorirala. Mi smo u to vreme živeli u istom domu, radili smo u istoj laboratoriji i tu počinje naše druženje. Uveče kad izlazimo ona i njena drugarica mi prevode sa engleskog na nemački i tako se to pretvorilo u prijateljstvo za ceo život. Mi se čujemo i danas, i vidimo se kada to dozvole prilike. Kad sam prebacio proizvodnju Varte iz Singapura u Nemačku, odmah sam je zvao i ona je bila na otvaranju. Tada je bila ministarka životne sredine.
Pomogla vam je oko velikog kredita. Koliko miliona ste tada od nje dobili iako niste imali garanciju?
Kada sam počeo da pravim prvu bateriju za Stiv Džobsa, nisam imamo sredstava, gazde nisu verovali u profit. Ja tada odlazim kod Merkelove i kažem: „Daj mi neki kredit, daj mi nešto samo da ih ubedim“. Ona pita: „Koliko ti treba?“ a ja kažem samo 50 miliona. Tada nisam vodio celu Vartu, već samo jedan deo, a i to sam preuzeo sa crvenim slovima, nisam imao nikakvu zaradu. Ona se oduševi idejom šta ja tada radim i da mi šest miliona.
A onda vas zbog kredita izbacuju iz Varte. Kako postižete da vas mole da se vratite i da svoju platu sami upišete?
Uspeo sam da skupim 55 miliona kredita. Ali to gazdama govorim tek kada sam potpisao. Oni tad sazovu hitan sastanak i daju mi da potpišem ostavku. Iznenade se kad sam rekao da hoću da potpišem. Ali pošto posle šest nedelja nisu uspeli da nađu mog naslednka, oni mi ponude da ja ipak ostanem i ponude mi ugovor na pet godina i kažu: „Vašu platu upišite sami“. Ja sam verovao u to što sam tada radio i tako se i obistinilo, brzo sam uzleteo, i ostavarilo se ono u šta sam ih ubeđivao.
Dva puta ste sarađivali sa Stiv Džobsom. Napravili ste i prve baterije za ajfon. Kako je došlo do toga?
U to vreme nije bilo dugotrajne baterije u lap topu, već kad se isprazni on se gasi i svi podaci nestaju. I onda smo mi došli na ideju da napravimo bridžing bateriju i ponudimo je Tošibi. Epl je nekako za to saznao, i tada dobijamo poziv da dođemo. Znao sam da su Stiva Džobsa izbacili iz firme ali nisam znao da se vratio. Na moje veliko iznenađenje na sastanku se pojavljuje on i zove nas da popričamo u drugoj prostoriji. Pita on nas šta imate, i ja mu tu predstavim baterije koje bi zapravo služile da premoste za čuvanje podataka dok se ne dođe do punjača, nekih 4 do 10 minuta. On se tu oduševi, pita koliko imaš toga i koliko možeš da proizvedeš? Sastanak je trajao četiri minuta.
Meni tada treba 500 hiljada maraka za alat, i još dva miliona da bi mogao to napravim a gazde mi nedaju. Zovem Stiva i to mu saopštavam a on me samo pita: Koliko ti treba? Ubrzo meni stiže ček na 500 hiljada dolara, sa njegovim potpisom. Svakog meseca smo mi njemu pravili 10 miliona baterija. I on je to znao da ceni i vraćao se.
A druga naša saradnja je bila kada je započeo Ajfon. Tada mu je Nokija bila konkurencija, a ja sam za njih pravio prve litijum polimer baterije. Pozove on mene i sad tamo moraš da mu održiš prezentaciju. U sred rečenice on te prekine i kaže: „Molim te, trebaju mi samo tri stvari, da ima određeni kapaciitet, da ima određen napon i da bude anti magnetična. Možeš li ti to da mi napraviš?“ Ja onako pun sebe kažem: „To je nemoguće“. On kaže: molim, nemoguće? Hvala momci, završili smo našu diskusiju, i ustane i ode. Mi nismo mogli da verujemo, da nije želeo ni da mu objasniš zašto i kao je nemoguće, ni da ulazi u bilo kakvu diskusiju dalje. Dobacio je samo na izlazu: „Ako nađete rešenje, pozovite me“.
Posle nekog vremen našli smo rešenje koje je tražio. Ja ga tada zovem, kažem mu: „Stiv imam rešenje za tebe“, a on kaže: „Stvarno?“ Ja ga tu pitam hoćeš da vidiš, a on odgovara: „Ne treba da vidim, ako si ti siguran to je to“. I tako je se odvila našla druga saranja a ja uopšte nisam ni znao tada za šta pravimo i da će to da bude za Ajfon.
Šta vas je najviše oduševilo kod Stiv Džobsa tokom saradnje i osim poslovnog da li ste imali i prijateljski odnos?
Sve te oduševljava kod njega, nema ništa što ne može da ti se svidi. Posebno to što je bio marketing genije. Šta god vidi on pretvori u dolar. On baterije koje smo mu prodavali nazove „batery for ever“ i on za šest meseci uzima procenat od Tošibe 10 odsto, što je bilo nenormalno. Jer mi smo tada iste te baterije već prodavali Tošibi ali oni nisu reklamirali na pravi način. Sve je imao u glavi, i zato je sve funkcionisalo.
Što se tiče prijateljskog odnosa, to sa njim nije moguće bilo jer on nema privatan život. Mi smo se viđali nekoliko puta, jeli, pili ali on nikada nema vremena. Bio je jako arogantan i samouveren, ali moraš da budeš takav kad vodiš tako veliku firmu i kad imaš sve to u glavi ne možeš da imaš vremena za sve.
Mogli ste bilo gde da radite ali ste ostali ste u Varti. Zašto?
Mogao sam bilo gde ali ja sam hteo sve. Ja tada u toj industriji imam kontakte sa svim mogućim industrijama. Pravim velike baterije za podmornice, pravim za elektro auto još u to vreme, za prvi mobajl fon, za pejdžer, za foto aparate… Ja razvijem u laboratoriji, nađem dobre inženjere, pravim sam mašine i sam prodajem. Vartu sam skrojio prema svom profilu. Firmi koja je imala prometa 180 miliona ja za šest godina donosim 1,3 milijarde. Otvaram predstavništva u Japanu, u Tajvanu, u Kini… Tu postaješ ličnost. Od Šredera sam tada dobio nagradu za najbolju stranu inovaciju, koju sam odbio da primim zbog bombardovanja.
Varta i danas radi na temeljima izgrađenim pre 15 godina.
Sarađivali ste sa zemljama širom sveta. Koliko često ste morali i sami da odete na te teritorije?
Mesečno sam bio raspoređen tako da sam jedne nedelje išao u Aziju, druge Evropa pa Amerika i svaki mesec tako. I to je bio moj raspored 14 godina. Bukvalno sam znao sve pilote, pa me je jedanput kad sam kasnio iz Singapura jedan pilot sačekao 15 minuta i avion je poleteo tek kad sam ja stigao.
Kako je došlo do prelaska u Ari?
U to vreme počinju Nemci da razmišljaju da gube u Tajvanu od Amerikanaca i Japanaca u čip industriji i da će biti samo puki kupci. I onda se njihove dve najbogatije Republike, Vademiterbeng i Bavarska odlučuju da investiraju u čip industriju. A ja u to vreme počinjem da ugrađujem Maksvelov iz Japana, prvi čip u baterije i to za njih postaje interesantno. Upoznajem profesora koji je bio direktor nadzornog odbora u Ariju koji mi tad kaže: „Ajde da ugradimo ti i ja čip u kameru“. Mene kamere nisu zanimale, ali čipovi jesu. I posle tri, četiri godine, od Varte dobijem dozvolu da mogu da ostanem u nadzornom odboru, i ja odem u Minhen i preuzmem Ari. Ubrzo sklapam jedan ugovor sa najvećom holivudskom filmskom kućom koja iznajmljuje kamere ali sve za visokobudžetne filmove, preko jednog miliona. Zatim slede mnogobrojne nagrade i Oskari.
Šta je za vas tada značila nagrada Oskar? Da li ste to doživeli kao vrhunac karijere?
Ne. Nisam to tako gledao na to. Ali po tome te više znaju nego po bateriji, jer je baterija je „low product“ ali dobiti Oskara, to je nešto.
Za kratko vreme postali ste čovek koga sve kompanije žele. Ko vam je sve nudio posao?
Kad si kao mlad nešto napravio i kad si u žiži interesovanja, svako bi te imao. Međutim, to je tamo u to vreme išlo veoma diskretno. To se nikada ne pita direktno. On te pita kako se osećaš, da li si zadovoljan, šta radiš, hoćeš da idemo na piće i nikad ti ne da ponudu. I onda ti lovci na glave uglavnom zovu, tako da kad imam poziv, znam šta hoće. Oni znaju da tebe više novac ne može da kupi i onda gledaju čime mogu da te pridobiju. Ja sam oduvek govorio da iz mog sela ideš za Beograd samo ako ćeš da preuzmeš neke direktorske funkcije i nešto veliko. Ako toga nema džabe ideš. Tako je i meni u odnosu na Vartu, sve drugo bilo malo. Varta je kreirana prema mom personalitiju.
Danas mi je najveće priznanje kad me zovu da budem u nadzornom odboru. To ti je vrhunac karijere, posle toga ideš u penziju i vraćaš se u selo da pečeš rakiju.
Sa kim ste se sve družili iz sveta biznisa?
Tad se družiš sa svima. Sa najvećim kompanijama sarađuješ i onda ne možeš tu da ne budeš u dobrim odnosima. Zatim te zovu da držiš predavanja, da mladima preneseš znanje, a to opet da bi ti kasnije imao radnu snagu.
Šta radite danas?
I dalje sam u Nadzornom odboru u Varti i Ariju. Prošle godine sam recimo 28 puta leteo iz Beograda za Berlin i Minhen. Profesor sam na fakultetu u Gracu, tako da i tamo i dalje držim predavanja. Ovde vodim Inovacioni fond Srbije. Napravili smo ga sa ciljem da pomaže startap firme. Na to sam veoma ponosan.
U šta biste vi danas uložili novac?
To je malo komplikovano odredediti, jer treba gledati iz dva ugla: Šta treba srpskoj privredi ili šta treba meni privatno da bi zaradio novac. Kod nas sada nije struktuirano tržište i kod nas svega treba. Da su prava za male hidrocentrale drugačija, ja bi tu uložio. Privatno bi radio samo sa energetikom. A onda gledajući šta treba Srbiji, to bi bio projekat za solarnu energiju. Zgrožavam se kad vidim šta sve uvozimo a možemo da pravimo svoje. Samo treba gledati potrebe.
Kako vidite globalnu ekonomsku scenu? Da li će svet uspeti da se izvuče iz krize i šta će biti sa Srbijom?
Imali smo i pre krize i svako je izašao pozitivniji i naučio je da štedi i da razmišlja gde će profitabilnije da zaradi novac. Tako da ćemo i iz ove sigurno da izađemo a posebno sam optimističan za Srbiju. Ova će kriza nesvesno da nas natera na jednu stranu, moramo da dajemo povlastice stranim firmama jer bez stranog kapitala nemamo kapitala. Takođe mislim da će kod nas da se rodi manjih firmi, koje će da nas povuku i koje će kasnije od države da dobiju novac. Jer svašta će nam trebati. Nemci već godinama subvencionišu čašu jogurta, što je prikrivena pomoć države. Onaj ko bude intelektualno kreativan, napraviće nove ideje, nove biznise i za to sam veoma optimističan.
