Ekološka pretnja

Čovečanstvo koristi olovo više od hiljadu godina jer je ovaj metal prilično proširen i pogodan za obradu. Komadi rastopljenog olova, koje su otkrili arheolozi, datiraju još iz sedmog milenijuma pre nove ere.

Zbog svoje toksičnosti veoma je opasno za ljudski organizam. Od srednjeg veka koristilo se za proizvodnju boja. Radnici koji su bili osuđeni da rade u takvim fabrikama, brzo su bili osuđeni na smrt. Ove fabrike su posebno počele da niču u carskoj Rusiji od osamnaestog veka. U gradu Kašinu ustanovljen je grb grada koji je predstavljao tri maltera za mešanje olovnobele boje. Lokalno stanovništvo je uglavnom i radilo u ovoj fabrici.

Olovo je služilo i kao sredstvo mučenja i pogubljenja. Priča govori o tome kako je u Indiji pripadnik nižih kasta, koji je čuo bramana kako čita svete knjige, uliven u njegove uši rastopljenim metalom. Dok danas na poleđinama novčanica danas sasvim sitnim fontom stoji da je kažnjavanje kažnjivo po zakonu, nekada su falsifikatori bili kažnjavani sipanjem olova u usta.

Mnogi naučnici tvrde da su kontaminacija olovom i stepen kriminala u nekoj sredini vrlo često direktno povezani. Naučno je dokazano, naime, da veća izloženost olovu, čini čoveka agresivnijim. Planetarno zagađenje olovom postalo je ogroman problem i konstantno je u porastu godinama, čak i u takvim sredinama kao što je Grenland. Na ovom ostrvu, pod danskom upravom, količina olova u snegu povećala se i do pet puta u poslednjih sto godina.

Istorijat

Smatra se da je olovo proisteklo iz Turske. Najraniji olovni artefakt je pronađen u Izraelu, u pećini Ašalim, ali je ruda najverovatnije uvezena iz Turske. Tokom bronzanog doba u vino se često dodavao olovni šećer kako bi se poboljšao ukus pića.

Olovo se koristilo još kod starih Rimljana, a sama etimologija reči je uticala i na kasniji simbol u periodnom sistemu elemenata.

Zbog visoke otpornosti na koroziju, stari Rimljani su ga koristili za izradu vodovoda. Dok to zvuči kao opasna praksa, tvrda voda formira lesticu unutar cevi, smanjujući izloženost toksičnom elementu.

Još je rimski konzul Lucije Olimpije 121. godine pre nove ere obećao da će za glavu svog protivnika, narodnog tribuna Gaja Graha, platiti solidan bonus – zlato, koje bi po težini bilo jednako Grahovoj glavi. Njegov prijatelj Septumulej predao je Luciju Grahovu glavu, ali, kranje bizarno, prethodno je napunivši olovom (!)

Drevni grčki hram Partenon jedna je od glavnih atrakcija ove zemlje. 1821, kada su se Grci borili za nezavisnost od Turaka, preduzeli su čudan korak, poslavši neprijatelju veliku pošiljku olova. To je učinjeno kako bi se spasao drevni arhitektonski spomenik. Turci su bili uspeli da opkole i zarobe atinski Akropolj, u kome se i nalazi Partenon. Da bi popunli rezerve olova, počeli su da rastavljaju stupove, izvlačeći odatle olovne ploče, koje su služile za pričvršćavanje konstrukcije. Da bi se spasao Partenon, bilo je potredno da se neprijatelj umiri. Dugo vremena su vredna roba, sefovi, skladišta bili zapečaćeni. Sama reč „pečat“ potiče od latinskog naziva za olovo „plumbum“, koja se i danas zadržala u engleskom nazivu za vodoinstalera. Danas se za proizvodnju pečata koriste razni materijali, ali je nekadašnji naziv uspeo da ostane sačuvan. Stari Rimljani su vodovod pravili od olova, a da nisu znali za njegovu toksičnost. Prvi koji je to otkrio, bio je rimski arhitekta i mehaničar Vitruvije.

Kao specifičan metal spominje se i u starom zavetu.

Ostale karakteristike

Zanimljivo je da kvalitetan nož prilično lako može da preseče parče olova. Srednjovekovni alhemičari povezivali su ovaj hemijski element sa Saturnom i tako su tražili način preoblikovanja olova u zlato. Od svih poznatih materijala, olovo je najbolja zaštita od zračenja.

Do sedamdesetih godina prošlog veka, aditivi olova su se dodavali u benzin ne bi li se tako povećao broj oktana. Kasnije je ova praksa prekinuta zbog ozbiljne štete nanete živoj sredini, pa se tako danas voze automobili sa pogonom na bezolovni benzin.

Kad je sveže izrezan, tada je sjajne plavo-bele boje, ali u vazduhu se pretvara u mutno sivu boju.

Čak i u savremenom dobu olovni lem je uobičajen za zavarivanje vodovodnih instalacija. Koristi se još i za izradu vitraža, olovnog kristala, ribolova, štitnika zračenja, metaka, utega, krovova, prigušivača i kipova. Iako je nekad uobičajeno kao aditiv za boju i pesticid, olovni spojevi se ređe koriste zbog njihove dugotrajne toksičnosti. Slatki ukus spojeva čini ih atraktivnim za decu i kućne ljubimce.